Када је реч о животу и смрти, људи су увек навикли да их деле у две супротстављене крајности: живот је свежа и топла јутарња светлост, расцветало цвеће на гранама и нада чврсто у длановима; док је смрт хладна и тиха ноћ, увело лишће које пада са грања, и неизбежни крај од кога бежимо. Овај инстинктивни страх нас чини често опседнутим продужавањем дужине живота, али игноришемо истраживање дубине живота и увек нисмо вољни да се суочимо са чињеницом да је смрт неизоставни део живота. Они никада нису раздвојени непријатељи, већ сапутници који коегзистирају и зависе једни од других у циклусу природе.
Драгоценост живота није у вечности, већ у његовој коначности и виталности.Живот је{0}}путовање у једном правцу. Почевши од вапаја рођења, са радозналошћу и ентузијазмом додирујемо топлину и хладноћу света, осећамо топлину породичне наклоности, искреност пријатељства, лепоту љубави, доживљавамо смех и сузе, углађеност и фрустрације, растемо у сваком искуству и обогаћујемо се у сваком опажању. Дивљи коров ће настојати да пробије земљу, мали цвет ће храбро процветати према сунцу, а птица која лети упорно ће раширити крила и винути се. Сви животи на свету дају све од себе да засијају сопствено светло у ограниченом времену, што је најоригиналнији смисао живота - да не само постојимо, већ да растемо топло, осећамо пажњу и остављамо јединствени траг. Не морамо да се мучимо са тим када ће живот завршити, само ценимо сваки тренутак садашњости, искрено волимо, живимо озбиљно и испунимо ограничени живот топлином и вредношћу.
Смрт није страшна. То није уништавање живота, већ циклус и одредиште природе.Рађање, старење, болест и смрт су најправеднији закони на свету, нико не може бити изузетак без обзира на богатство или статус. Увек мислимо да је смрт губитак, растанак и крај свега, али из друге перспективе, смрт је само трансформација животних облика: опало лишће се претвара у пролећно блато да нахрани ново дрвеће, текућа вода се стапа у реке и мора да би се вратила у пространство, а изгубљени животи никада не нестају. Они које смо волели, топлина коју смо оставили и доброта коју смо пренели заувек ће остати у свету, постати светло у сећању каснијих генерација и интегрисати се у циклус природе. Смрт нас учи да негујемо, тера нас да разумемо крхкост и драгоценост живота, тера нас да се ослободимо опсесија и спорова, да знамо да поштујемо живот, да се опходимо љубазно према другима и себи. То није мрачан крај, већ подсетник да треба да живимо како желимо у времену у ком живимо.
Круг живота и смрти је вечни закон универзума, а такође и најблажа истина живота. Не треба да се плашимо доласка смрти, нити да губимо време живота. Живот нам даје право да осетимо свет, а смрт нам даје смиреност да решимо прошлост. Оне се допуњују, чинећи сваки живот смисленим и сваки растанак значајним. Да се сви односимо према животу са страхопоштовањем, прихватимо живот са ентузијазмом, и да се растанкамо и завршимо са смиреним и мирним умом, да схватимо да треба да живимо пуним плућима када смо живи, и да прихватимо уређење природе у миру када одемо, и да живимо најаутентичније и најтоплије себе у циклусу живота и смрти.
