Често размишљамо о смрти као о збогом, као о мраку и крају, али она је више као путовање без журбе, дуго очекивани одмор.

Живот је дуга шетња. Стижемо плачући, растемо посрћући, носимо радост и умор, бригу и жаљење, јурећи светом. Волимо, мрзимо, држимо се и губимо; отварамо своја срца изнова и изнова, а затим их нежно затварамо. А смрт је једноставно тренутак када положимо сав свој терет-нема више анксиозности, нема више немира, нема више неиспуњених жеља, нема више неизговорених речи.

То није изумирање, већ повратак.

Као што лишће пада на земљу, потоци се спајају са океаном, а облаци се претварају у нежну кишу, све ствари имају свој судбински пут, па тако и ми. Они некада живи осмеси, топлина која је бојала године, нежност урезана у нашим срцима, не нестају одласком. Они само постоје у другом облику: скривени у ветру, на месечини, у сваком меком тренутку када помислимо на њих.

Смрт није супротност животу, већ његов део. Оно привремено чини драгоценим, учи нас да негујемо кроз опроштај и подсећа нас да дубоко волимо, да се потпуно загрлимо и да живимо искрено док можемо.

Не треба да се плашимо одласка, јер оно што је заиста важно време никада неће одузети.

Они који су отишли ​​никада заиста не одлазе. Управо су стигли до тихе обале испред њих, чекајући у дубини времена тихи поновни сусрет. А ми, носећи светлост коју су они оставили за собом, настављамо нежно да ходамо земљом, живећи добро-најбољи одговор на раздвојеност.

Живот и смрт су ритам природе, долазак и одлазак су судбина. Без буке, без туге-само нежност, гледање и благосиљање.